Ja nikada ne dam da me k’o psa vode
O čeličnom lancu grobari slobode!
Na noge sam stao ispod njenog stega,
Sloboda je za me – alfa i omega!
Ja ne dam čoveku da mi ljubav stekne
U času kad oba živimo u sreći,
Koji će se mene pred stahom odreći
Tri puta dok prvi peto kukurekne!
Ja imam svoj oltar na dnu vrele duše, Što ga nikad bure ne mogu da sruše.
Tu stoje dve kapi materinog mleka,
I kap svete krvi Raspetog Čoveka.
Tu miriše tamjan, što gori na žaru,
I tu ,u čas onaj kad pevam i plačem,
Moj heruvim sleće sa plamenim mačem,
I nikome ne da da priđe oltaru.
Napisana:1947
SRBIJO
Kad tuđa ruka sklopi moje oči,
I stavi zemlju po grudima golim,
Ostaće moja duša da svedoči,
I posle smrti koliko te volim.
Poveruj njojzi, kao što u sebi,
Veruješ bolu Isusovih rana,
Jer ona samo pevala je tebi,
S ljubavlju vrelom do poslednjeg dana.
Od nje ćes čuti, o Srbijo draga,
Kako se tebi peva s tuđeg praga,
Sa tuđeg praga, I iz tuđeg gnezda.
I znaćeš kako, dok me ne pogrebu,
Večeri svake po celome nebu
Pišem ti ime slovima od zvezda.
Napisana:1957
VLAKČA
Ne tražite moje selo rodno
Pod Rudnikom gde orlovi sleću.
Ja sam Vlakču u tuđinu odno,
U njoj živim I u njoj umreću!
Njena vrela I zeleni luzi,
Ispod kojih Jasenica huji,
Daju mile glase mojoj Muzi,
Ko da iz nje pevaju slavuji.
I seljaci moji ovde svi su,
Opijeni u cvetnom mirisu,
Propevali sa ševom I zebom.
Ne tražite pogledima zorom
Moje selo pod Rudničkom Gorom,
Jas am Vlakču odno s njenim nebom!
Napisana:1961
CRKVA U MOME SELU
Na ivici samoj šumske visoravni,
Pritešnjene uzduž sa dva gola brega,
Gde manastir beše iz vremena davni',
Kad se raja krila od zbega do zbega,
Na skrivenome mestu, sa kratkim vidikom,
K'o srebrna kula, iz prastarih bajki,
Uzdiže se skromna crkva sa zvonikom,
Posvećena našoj svetoj Bogomajki,
Stoletne su bukve raširile grane,
K'o da od njih traži priroda sama,
Od vremenskog zuba da štite i brane,
Ovo sveto mesto Gospodnjeg hrama.
O, divne lepote! kad kroz njine grane,
Prodre sunce kao kroz odeću gornju,
Da u ove divne i prolećne dane,
Još bolje osvetli zlatni krst na tornju.
Niže sane crkve Rakovica huji,
Ponekad ućuti, k'o da stazu bira,
Ili sluša zvono sa crkve kad bruji,
Il' molitve stida i božjeg pastira...
Ispred crkve spomen - nad studenom vodom,
S imenima zlatnim od dna pa do vrha:
Onih što umreše za zlatnom slobodom,
Od čijeg se mača jedno carstvo skrha...
Taj mermerni spomen biće večni zbornik,
Vitezova slavnih kojih više nema,
I pričaće večno - taj nemi govornik,
Kako majka decu Otadžbini sprema...
Napisana:1936
U VENAC BESMRTNIH VLAKČANA
Šumatovac, Kumanovo, Kajmakčalan, Mačkov Kamen,
Kosmaj, Rudnik, Pocerina, i čak tamo iza Dublja,
To su mesta vaše Slave, gde iz groba bukti plamen,
I kroz srpstvo svetlost širi — divna zublja rodoljublja.
Vi ste prvi na Kosovu, Boškov barjak u vis digli,
S tim barjakom što se opet kao nekad poljem vio,
Žudni Slave i megdana, na mare ste prvi stigli,
I srećniji toga dana niko od vas nije bio.
Dve su čete u boj pošle: vratila se jedna samo!
I to cela na štakama, mnogo rana i ordenja,
Dok je jedna cela četa, ostala nam večno tamo,
Da humkama obeleži put za nova pokolenja.
Kada bude beli oro, razmahnuo snažna krila,
Da obiđe sva bojišta, gde su srpska deca klana,
On će videt' mnoga groblja, gde se ljudska krvca lila,
Al' ni jedno tužno groblje, neće biti bez Vlakčana.
O, Vlakčanko, uzor majko! Kad noć padne i dan smeni,
Na seoskoj maloj crkvi, otvore se vrata širom,
Sa svetačkim oreolom pristupaju svete Seni,
I bdenišu, dok car Lazar, ne javi se sa putirom..
