Vi ste prvi na Kosovu, Boškov barjak u vis digli,
S tim barjakom što se opet kao nekad poljem vio,
Žudni Slave i megdana, na mare ste prvi stigli,
I srećniji toga dana niko od vas nije bio.

Dve su čete u boj pošle: vratila se jedna samo!
I to cela na štakama, mnogo rana i ordenja,
Dok je jedna cela četa, ostala nam večno tamo,
Da humkama obeleži put za nova pokolenja.

Kada bude beli oro, razmahnuo snažna krila,
Da obiđe sva bojišta, gde su srpska deca klana,
On će videt’ mnoga groblja, gde se ljudska krvca lila,
Al’ ni jedno tužno groblje, neće biti bez Vlakčana.

O, Vlakčanko, uzor majko! Kad noć padne i dan smeni,
Na seoskoj maloj crkvi, otvore se vrata širom,
Sa svetačkim oreolom pristupaju svete Seni,
I bdenišu, dok car Lazar, ne javi se sa putirom..

Na skrivenome mestu, sa kratkim vidikom,
K’o srebrna kula, iz prastarih bajki,
Uzdiže se skromna crkva sa zvonikom,
Posvećena našoj svetoj Bogomajki,

Stoletne su bukve raširile grane,
K’o da od njih traži priroda sama,
Od vremenskog zuba da štite i brane,
Ovo sveto mesto Gospodnjeg hrama.

O, divne lepote! kad kroz njine grane,
Prodre sunce kao kroz odeću gornju,
Da u ove divne i prolećne dane,
Još bolje osvetli zlatni krst na tornju.

Niže sane crkve Rakovica huji,
Ponekad ućuti, k’o da stazu bira,
Ili sluša zvono sa crkve kad bruji,
Il’ molitve stida i božjeg pastira…

Ispred crkve spomen – nad studenom vodom,
S imenima zlatnim od dna pa do vrha:
Onih što umreše za zlatnom slobodom,
Od čijeg se mača jedno carstvo skrha…

Taj mermerni spomen biće večni zbornik,
Vitezova slavnih kojih više nema,
I pričaće večno – taj nemi govornik,
Kako majka decu Otadžbini sprema…

Njena vrela I zeleni luzi,
Ispod kojih Jasenica huji,
Daju mile glase mojoj Muzi,
Ko da iz nje pevaju slavuji.

I seljaci moji ovde svi su,
Opijeni u cvetnom mirisu,
Propevali sa ševom I zebom.

Ne tražite pogledima zorom
Moje selo pod Rudničkom Gorom,
Jas am Vlakču odno s njenim nebom!

Poveruj njojzi, kao što u sebi,
Veruješ bolu Isusovih rana,
Jer ona samo pevala je tebi,
S ljubavlju vrelom do poslednjeg dana.

Od nje ćes čuti, o Srbijo draga,
Kako se tebi peva s tuđeg praga,
Sa tuđeg praga, I iz tuđeg gnezda.

I znaćeš kako, dok me ne pogrebu,
Večeri svake po celome nebu
Pišem ti ime slovima od zvezda.

Ja ne dam čoveku da mi ljubav stekne
U času kad oba živimo u sreći,
Koji će se mene pred stahom odreći
Tri puta dok prvi peto kukurekne!

Ja imam svoj oltar na dnu vrele duše,
Što ga nikad bure ne mogu da sruše.
Tu stoje dve kapi materinog mleka,
I kap svete krvi Raspetog Čoveka.

Tu miriše tamjan, što gori na žaru,
I tu ,u čas onaj kad pevam i plačem,
Moj heruvim sleće sa plamenim mačem,
I nikome ne da da priđe oltaru.

Krajem decembra 1912.g. Kraljevina Srbija je donela odluku da formira vojnu aeroplansku jedinicu sa sedištem na Trupalskom polju u blizini Niša. Eskadrilu je sačinjavalo šest aviona čime se Srbija svrstala medju prvih petnaest zemalja sveta koje su u deceniji posle istorijskog leta braće Rajt imale svoje ratno vazduhoplovstvo. Takodje, zahvaljujući burnoj istoriji i balkanskoj vetrometini, Kraljevina Srbija spada u prvih pet zemalja koje su svoje avione koristile u ratnim dejstvima.

Nažalost, opet zahvaljujući toj istoj istoriji, prva žrtva ratnog vazduhoplovstva je bio Srbin, Mihajlo Petrović, rodjen u šumadijskom selu Vlakča, dvadesetak kilometara od Topole.

Mihajlo Petrović je osnovnu školu završio u rodnom selu a želja za većim znanjem ga je odvela prvo u Kragujevac, u vojno zanatsku školu koju će, iako jedan od najboljih djaka u tom trenutku, razočaran napustiti pred kraj školovanja, nakratko u Beograd, da bi početkom XX veka stigao u Rusiju. Zaposlio se u livnici topova u Petrogradu, gde je zahvaljujući svom predznanju brzo napredovao, ali ga je ruska zima sprečila da ostane u Rusiji. Ozbiljno oboleo, vratio se u zavičaj, godinu dana se oporavljao da bi 1903. upisao Artiljerijsku podoficirsku školu u Kragujevcu koju će završiti kao prvi u klasi. Dobija čin podnarednika, službuje u Nišu, Kragujevcu, da bi zatim bio prekomandovan u Beograd, sada već u činu narednika.

Beograd je tih godina izuzetno zanimljiva varoš. Izmedju ostalog, ovde su dolazili i prvi avijatičari, Rusijan, Čermak, Maslenikov, koji su oduševljavali Beogradjane, medju njima i Petrovića. Dovoljno zainteresovan i hrabar, prijavljuje se na prvi konkurs za avijatičare koji je raspisalo Ministarstvo vojno aprila 1912.g. Medju nekoliko stotina kandidata prolazi rigorozne testove i sa još petoricom kandidata odlazi u Francusku, u malo mesto Etamp, kraj Pariza. Prvi je obavio samostalan let na avionu tipa „Farman 20“, već 29. maja a taj dogadjaj je zabeležio pariski „Figaro“ sa fotografijom preko cele strane i pod naslovom „Neustrašivi i divljenja dostojan let srpskog seržana“. Ponovo prvi u klasi, 23. jula polaže pilotski ispit, dobija diplomu broj 979 i postaje prvi diplomirani srpski pilot.

Cela grupa srpskih avijatičara se vraća u Srbiju januara 1913.g, izmedju dva Balkanska rata i već u martu bivaju upućeni kao pomoć crnogorskoj vojsci koja opseda Skadar u to vreme pod kontrolom Turaka.

Jutro 20. marta 1913. pilot Jugović, kasniji komadant srpskog vazduhoplovstva, kreće u izvidjanje turskih položaja, medjutim zbog jakog vetra mora ubrzo da se prizemlji. Vreme se malo popravlja, na svoj prvi borbeni zadatak kreće pilot narednik Mihajlo Petrović. Zbog moguće promene vremenskih prilika dobija upozorenje da se ne penje preko visine od 800 metara. Trenutno vremensko zatišje koristi da nadleti turske položaje i celu liniju fronta; penje se na visinu od preko 1200 m. okreće ka srpskim linijama i, kako je to uobičajeno, gasi motor i počinje spiralno da ponire prema letilištu kod sela Barbaluši. U trenutku jak i iznenadni udar vetra odozdo podiže letelicu uvis, okreće avion, remen kojim je pilot bio vezan puca, i na užas desetina očevidaca koji su čekali njegov povratak, Mihajlo Petrović ispada iz aviona i kako u to vreme padobran nije bio u upotrebi u vazduhoplovstvu, pada slobodnim padom i gine. Sahranjen je pored crkve u Barbalušiju, da bi aprila 1914. njegovi posmrtni ostaci bili preneseni na Cetinje i bili sahranjeni uz najviše vojne počasti. Oktobra 1931.g. na zahtev porodice prenesen je na beogradsko Novo groblje gde i danas počiva u porodičnoj grobnici.

U Muzeju vazduhoplovstva se čuva bogata memorijalna zbirka koja se sastoji od 76 predmeta koji su pripadali Mihajlu Petroviću, medju njima i sat koji je pilot nosio na poslednjem letu i koji se zaustavio na 09,45, trenutku kada je nesrećni narednik stradao.
Pre dve godine, povodom 120. godišnjice rodjenja, nekoliko entuzijasta iz Vlakče je uspelo da svojim trudom animira srpsku javnost i da obeleži ovaj datum od izuzetnog značaja za naše vazduhoplovstvo i istoriju uopšte. Bili su prisutni predstavnici vojske, vazduhoplovni veterani i pojedini mediji. Na rodnoj kući u Vlakči postoji spomen ploča, ali nije ostvarena ideja da se ona pretvori u spomen muzej.

Predstavnici zavičajnog udruženja „Mihajlo Petrović“ iz Vlakče svake godine polažu venac na grobnicu svog zemljaka pokušavajući da jednog našeg junaka ne prepuste zaboravu.

Pešadijski brigadni general, rođen 03.03 1876. godine u Vlakči. Pitomac 29. klase Niže škole Vojne akademije. Učesnik u ratovima od 1912-1913. kao komandir čete V prekobrojnog puka u Ibarskoj vojsci i kao topograf treće armije. Rat 1914-1918 godine završio kao komandant 13 pešadiskog puka. Posle rata do februara 1919 godine komadant “ Dalmatinski trupa”; u Banjaluci formira Banjalučki pešadijski puk; u toku zime 1919/20 komadant “ Drvarskih trupa” na desnom krilu fronta “ Dalmatinskih trupa” duž demarkacione linije; od 20.04 1920 komadant 33 pešadijskog puka; komadant Jadranske pešadijske brigade; od 17.09 1923 godine v.d. komadant Drinske pešadijske brigade; od 10.02 1927 do 12.10.1928 godine pomoćnik komadanta Drinske divizijske oblasti; od 12. 10 1928 fodine redovni profesor iz predmeta “ Ratna služba” na Nižoj školi VA; od 06. 04 1933 godine v.d. načelnika istorijskog odelenja Gl. generalštaba. Unapređen u žin generala 01.12 1925 godine. Odlikovan Karađorđevom zvezdom sa mačevima III reda dva puta i Karađorđevom zvezdom sa mačevima IV reda dva puta.

General Jelisijević je osnivač i prvi predsednik Udruženja Vlakčana osnovanog 1935 godine u Beogradu.

Govor koji je održao Obren M. Đurić, učitelj u Vlakči, na sahrani Jelisijević Miloja, generala i trostrukog viteza Karađrođeve zvezde sa mačevima

Dragi naš zemljače i zaštitniče

Opraštam se sa Vašim senima u ime Vašeg sela Vlakče, koji Vi ni u poslednjim danima svoga života niste zaboravili. Težak je bio naš bol i odmah je zamukla pesma u našem selu, kada smo saznali za Vašu iznenadnu smrt.

Naše očajanje bilo je u toliko veše što smo svesni da nas Vaša sigurna ruka i Vaše plemenikto srce neće moći više voditi. Vi ste seljačko dete i nikada niste zaboravili da ste dete sa sela. Vi niste spadali u onu seosku decu, koja po svršenoj školi zaboravljaju na svoj rodni kraj i bespovratno raskidaju sa svim uspomenama koje njih vezuju za rodno selo. I u poslednjim trenucima svoga života Vi ste mislili na nas i redovno nas izveštavali o svim Vašim teškim naporima da nas u nevolji pomogne.

Ja neću ovde iznositi Vaše velike vojničke zaslige, pošto su se njima divili naši najveći vojnici.
Isto tako, ne mislim da se zadržavam na iznošenju pojedinih detalja iz Vašeg plodnog života. O tome su već dosta rekli svi oni koji su bili svakodnevno u Vašoj neposrednoj blizini.

Kao učitelj u Vašem rodnom selu i kao jedan od Vaših najbližih saradnika na kulturnom i privrednom podizanju brdovite i siromašne Vlakče, hoću da se oprostim sa Vama u ime svih Vaših zemljaka, izrazim našu najveću zahvalnost.

Još od onog dana, kada se sa svojim mnogobrojnim zemljacima u Beogradu i drugim našim mestima osnovali udruženje Vlakčana, Vi ste počeli kao njegov predsednik da radite organizovano, smišljeno i nesebično na pomaganju svojih siromašnih zemljaka.

Vašom zaslugom i iskrenom pomoći Vaših prijatelja, Vlakčanska škola dobila je više neophodnih nastavnih sredstava i učila, bez kojih se nije mogla ni zamisli uspešna nastava. Vaše udruženje Vlakčana pomoglo je veći broj siromašne Vlakčanske dece i u odelu i u obući i u knjigama. Sem toga, nabavili ste i neophodnu školsku apoteku koja vrlo mnogo znači za ukazivanje prve pomoći u higijenskom i zdravstvenom pogledu.

Iznenadna i neumitna smrt prekinula je Vaše velike zamisli o podizanju nove školske zgrade, osnivanja doma za narodno prosvećivanje i podizanje nove opštinske sudnice.

Danas, seljaci iz Vašeg rodnog sela stoje pogruženi pred Vašim smrtnim odrom, a suze zahvalnice svih Vlakčana pratiće Vas na putu za Vašu večnu kuću. Naša žalost biće veća onog dana, kada procuri voda kroz našu novu seosku česmu, a Vas ne bude bilo među nama. Vi ste vrlo dobro znali da je bezvodna Vlakča odavno vapila za dobrom pijaćom vodom, pa ste Vi prvi i došli na misao da se ne ostane samo na vapajima. Vašom inicijativom i zslugama svih Vaših saradnik, a uz zahvalnu i svesrdnu pomoć svih Vlakčanskih seljaka, ta Vaša plemenita ideja treba ovih dana da se konačno ostvari.

Veliki naš dobrotvore!

Mi smo poslušali Vaše savete i potpuno smo dovršili kanale za polaganje vodovodnih cevi. Naš pismeni izveštaj o tom našem velikom zajedničkom uspehu nije Vas zatekao u životu, pa Vam mi taj izveštaj, avaj, podnosimo ovako usmeno.

Onog dana, kada poteče voda iz onog našeg vodovoda i kada se celo selo bude iskupilo na tu veliku narodnu svečanost, Vi nećete biti među nama i neđete moći videti konačni uspeh Vašeg započetog dela.

Ucveljena suprugo i neutešna kćeri, narod nikada ne zaboravlja svoje iskrene prijatelje, pa će se dostojno odužiti svom velikom zemljaku, – Generalu Milivoju Jelisijeviću. Tog velikog dana za naše siromašno i bezvodno mesto iz očiju vlakčanskih seljaka, koji nisu nikada zaplakali nad sopstvenim nedaćama, ali zato umeju visoko da cene sve plemenite napore, potećiće iskrene suze zahvalnosti.

Plemeniti naš zemljače! Vi ste ostali večiti spomen u svom rodnom selu, a Vaša supruga, Vaša kći i svi Vaši prijatelji mogu se ponositi Vama i uvek se sećati Vas sa najvećim pijetetom.

Kao veran tumač te opšpte tuge i ljubavi prema Vama, kličem Vam poslednji put iz dubine svoje duše:

Hvala Vam i slava plemeniti čoveče.

23. 05. 1938 god. Beograd

Samo dobri poznavaoci srpske književnosti u emigraciji čuli su za Milana M. Petrovića koji od 1938 godine, kad je u Beogradu štampao zbirku “Zublja rodoljublja”- u otadžbini nije objavio gotovo ništa.
A za Otadžbinu je izgoreo.
Vidi se to iz njegovih pesama-pisanih u logoru i u izgnanstvu.

Otadžbina je za njega bila velika i svestrana – slojevita, sastavljena i od istorije i od geografije, ali mnogo više od ljuavi i osećanja pulsa zemlje i muzike jezika. Otadžbina pesniku jeste sopstvena vera i kultura, katgod rodna kuća, majka i porodica.

Milan M. Petrović rodio se 01.01. 1902 godine u Vlakči. Drugi svetski rat odneo ga je u nemačko zarobljeništvo, ali je pesnik i u logorskim žicama pevao-slavio svoj jezik i svoje nacionalno ime, sećao se Božića i sjaja srpske vere i tradicije, zamišljao nebo nad zemljom u kojoj se slavi Sveti Sava, krsti sa tri prsta i peva o Boju na Kosovu.
Tamo, kraj samog logora, u Osnabriku, 1946. godine, objavljuje pesničku knjigu “ Iz ropstva u izgnanstvo” – izdavač “Rodoljub”, predgovor Miodraga Stajića.

“Odbivši da se vrati u komunizmom porobljenu Otadžbinu, Petrović je izabrao izbeglištvo. Emigrirao je u Sjedinjene Američke Države i nastanio se u Čikagu, Ilinoj, gde je radio kao običan fabrički radnik…” Tako je zapisano uz reprint izdanja zbirke “ Iz ropstva u izgnanstvo”.

U tim pesmama lepo se vidi kako je pesnik bio osetljiv i ranjiv ratnih godina 1941-1945. U odnosu na one rane stihove, iz “ Zublje rodoljublja” Petrović uz rat i u logoru sazreva. Iskustvo i saznanje, gorčina i užasi-menjaju intonaciju slave i pobede iz Zublje- u smeru elegije i nostalgije u tuđini.

Posle Drugog svetskog rata, oko svoje pedesete godine života, Petrović objavljuje “ Pesme izgnanika “ štampane čak u Melburnu, u Australiji, 1956 godine – izdanje biblioteke “ Srpska misao”.
Neposredno pred pesnikovu smrt, izašla je i četvrta zbirka Petrovićevih pesama pod naslovom “ Skamenjene suze”, u Trstu, 1962 godine. Jedna od najdocnijih, datovana 1961 godine ima naslov “ Moja vera”.

Umro je 13.04 1963. godine, na Veliku subotu i sahranjen u Libertvilu, gde, pokraj manastira Svetog Save, počivaju Vladika žički i Jovan Dučić.

Živan M. Petrović je rođen u selu Vlakči u Šumadiji. Učestvovao je u oba balkanska rata kao artiljerijski potporučnik, a predvodio je mitraljesku četu 6. pešadijskog puka Drinske divizije. U Prvom svetskom ratu bio je komandir mitraljeske čete u 6. i 15. pešadijskom puku Timočke divizije. Prosao je najteže ratne operacije na Drini, Ceru i Kolubari. Učestvovao je u odbrani Beograda 1915. godine i na makedonskom frontu.

Nosilac je najvećih ratnih odlikovanja – Karađordjeve zvezde sa mačevima IV reda, Belog orla sa mačevima V stepena, zlatne i srebrne medalje za hrabrost “Miloš Obilić”, kao i drugih ratnih spomenica.

U aprilskom ratu komandovao je 66. pešadijskim pukom Cerske divizije. Za vreme rata 1941-1945. godine bio je zarobljenik u nemackim logorima. Rodjeni je brat Mihaila Petrovica, prvog srpskog avijatičara koji je poginuo kod Skadra 1913. godine.

Amaterski je počeo da se bavi fotografijom 1914. godine, a prve snimke nacinio je polovnim fotografskim aparatom kupljenim u Kragujevcu. Prilikom povlačenja preko Crne Gore i Albanije propali su mu i aparat i svi snimci kada je sanduk sa staklenim plocama pao sa konja koji ih je u strahu unistio kopitom. U Solunu 1916. godine kupio je nov, nesto moderniji fotoaparat sa stativom.

U toku Drugog svetskog rata i taj aparat je nestao, ali su sačuvane fotografije na kojima se vidi da se radi o talentovanom fotografu amateru koji je inspiraciju nalazio u pejsažu. Iako su snimci položaja jedinice nosili informativni karakter uspeo je da dočara atmosferu kraja u kojem se nalazila njegova jedinica. Fotografije, naime, nose obeležja pitomog šumadijskog pejsaža.

Živan Petrović je bio veliki humanista, poštovao je i snimao svoje vojnike i saborce u toku priprema za naredne vojne operacije. Kao oficir vodio je najvažniju bitku – da sačuva ljudske živote, a u tome je uspevao jer je bio izuzetno disciplinovan covek, koji je pre svega bio strog prema sebi, ali i senzibilan, jer je sa fotografskim aparatom uspevao da od sumorne stvarnosti napravi lepšu sliku sveta. Fotografije nije potpisivao.

Divizijski general, rođen 18.9.1876. godine u Vlakči. Pitomac 29. klase Niže i 12. klase Više škole Vojne akademije. Od 11.11.1906. do 2.10.1907. proveo je na stažu u Francuskoj. U ratovima 1912. – 1913. u Štabu Dunavske divizije II poziva za generalštabne poslove. U ratu 1914.- 1918. godine, od jula 1914. do 15.10.1915. godine načelnik Štaba Timočke divizijske oblasti; od 19.10.1915.- 1916. komadant 9.pešadijskog puka prvog poziva. Od marta 1916 komadant 10. pešadijskog puka; do 23.7.1917. komadant 9. pešadijskog puka prvog poziv; do 11.9.1917. na službi u Štabu II armije; od septembra 1917. do 1.8.1918. komadant 6. pešadijskog puka; od 1.8.1918. – 1920. šef Ađutantskog odseka Opštevojnog odeljenja MVM.

Posle rata: Od 5.4.1920. komadant I pešadijske brigade Šumadijske divizijske oblasti; Od 25.11.1920 komadant Dunavske pešadijske brigade; Od 17.9.1923. komadant Kosovske Divizijske oblasti; Od 4.9.1924. načelnik Ekonomskog odeljenja MVM;

Od 23.10.1931. – 2.12.1937. pomoćnik komadanta III armijske oblasti; Od 6.4.1938. -21.9.1938. predsednik Vojno-disciplinskog suda i privremeni sudija Velikog vojnog suda, pored redovne dužnosti.

Penzionisan 15.9.1938.

U čin generala unapređen 21.10.1923. godine.
Odlikovan Karađorđevom zvezdom sa mačevima IV reda.
Umro je u Beogradu 12.12.1972 godine.